Pri neodvisnom sklapanju se med rečenicami ne minjaju samo granice, rečenične u nerečenične. Minjati se more i sintaksno značenje prilogov, ki leksičkim sadržajem fiksiraju odnos rečenice. Takovi prilogi obično stoju na početku rečenice, npr. I blaženi su bili. pak i značenjem i polo­žajem vežu jedan rečenični sadržaj s drugim, npr. Oni su skupaživili kot jedna familija. I blaženi su bili. IB-P 180 Zato se takovi prilogi zovu veznički prilogi. Oni preoblikom sklapanja još nisu nastali (neodvisni) vezniki. Nazivaju se i rečenični prilogi ili prilogi isticanja ili tekstni vezniki.

Takovi primjeri su u književnosti mnogobrojni:

I noć je bila mirna. MM-S 172 – Ni ja nisam bio za čuda bolji. AB-Č 294 – Pak podbrusi pete ča do šeste hiže … MMM-J 202 – A mi smo se mirno i ljubezno posadili oko stola … IH-SP 36 – Ali nigdo ga nije poslušao. DZ-MO 70 – No cijelo selo ga je poštovalo kot vlašćega oca. AB-Č 125 – Samo da se vrime zato malo mari, ča ovi najprpovidaju. JW-PP 150 – Jedino fotograf je falio, ki bi bio ovjekovječio ov dogodjaj. JČ-SS 60 – Stoprv se je Danica narodila, a sada je jur bila 11 ljet stara … DZ-MO 147 – Zato ste nam dali s nosom zemlju orati. AB-TD 55 – Ili već človik nije koruna svih stvorenj? IB-P 163

Takove rečenice se moru sklapati s drugimi. Pri tom se leksički sadržaj priloga zvećega ne minja, npr. Jedino sam dušao žgano, i veljek sam prepoznao duhu slivovice. JČ-SS 111 ili Na „Rodi, Bože“ je i Antonova mati donesla svoj bogati dar, pak se je veselo pirovalo. IB-P 71

Sklapanje se more odnositi i na sam prilog. U tom slučaju se granica med rečeničnimi strukturami čisto odstranjuje, izostaje zariz i po sklapanju dvih ili već rečenic u jednu, npr. Opet jednoč će se zaškuriti i dojti će noć i naš sin će se plakati … AŠ-ZD 19 ili Otvoru se vrata i ulazi novi gost. FB-NK 46. Prilog sa svojim preminjenim značenjem ne izražava samo odnos med rečeničnimi sadržaji, nego i samu sklopljenost rečeničnih strukturov, s kimi se ti sadržaji izražavaju. U tom slučaju nastaje med njimi ose­buj­na veza. Prilog s takovim preminjenim značenjem se onda zove veznik. Gradišćanskohrvatski književni jezik je preuzeo gramatičku inter­punk­ciju nimškoga jezika, pak se u pravilu stavlja zariz i med nezavisno i med zavisno sklopljenimi rečenicami. Iznimka je jedino veznik i, kade more ispasti zariz i onda, kad sklopljena rečenica ima dva subjekte, pak se samo u tom slučaju i u pismu izražava razlika izmed ukinute i neukinute granice med rečeničnimi strukturami. Takovo vizualno razlikovanje je još moguće i med vezničkimi, sastavnimi i rastavnimi prilogi odn. vezniki, kad je u obadvi struktura isti subjekt. U drugi slučaji se razlikovanje vrši intonacijom, ili pokazuju točka zariz i crtica, da je govor o prilogi.

Pokidob da je ovde govora o neodvisni rečenica, se vezniki u nji nazivaju neodvisni vezniki, za razliku od onih u odvisno složeni rečenica.

Neodvisno složena rečenica s vezniki zove se sindetska (od grčkoga syndeton „povezano“), a prez veznika, kot rečenični red – asindetska (od grčkoga asyndeton „nepovezano“).

Prilogi, ki stoju med dijeli neodvisno složenih rečenic, ada imaju dvojnu narav. Oni gubu svoja prvobitna leksička značenja za uspostavljanje raz­ličnih odnosov med rečeničnimi sadržaji, ali je djelomično i pridržavaju. Oni preoblikom sklapanja preuzimaju i nova gramatička, odnosno sin­taksna značenja povezivanja neodvisnih rečeničnih strukturov. Oni su i prilogi i vezniki, odvisno od toga, ka stran odnosov med dijeli neodvisno složene rečenice je naglašena: sadržajna ili gramatička. U preobliki skla­panja dolazu do izražaja obadvi. Po sadržaju vezničkih prilogov i neod­visnih veznikov se neodvisno složene rečenice dilu na sastavne, rastavne, suprotne, izuzetne, zaključne i objasnidbene.

Sastavne rečenice