Intonacija riči (leksička intonacija) ima sasvim odredjenu fonološku ulogu na razini riči; spodobno kot fonemi imaju i tonemi („uzlazna“ i „silazna“ in­tonacija) razlikovnu ulogu. Nje moramo gledati kot apstraktne jedini­ce. Rečenična intonacija ima druge uloge: sintaksne i emotivne.

Pri ostvarivanju neke izreke se ne more promatrati leksička intonacija sasvim izolirano. Leksička i rečenična intonacija se preklapaju. Relevantni dio rečenične intonacije leži zapravo na kraju rečenice. Onde more rečenična intonacija neutralizirati leksičku.

Pod rečeničnom intonacijom razumimo kretanje osnovnoga tona (osnov­ne frekvencije, izražene u Hz) u izreki. Funkcionalno relevantni dio melodijskoga kretanja se zove intonem.

Najvažnije sintaksne uloge, izražene kretanjem osnovnoga tona, su raz­li­kovanje med izjavom (silazna rečenična intonacija) i pitanjem (uzlazna intonacija). Na ti način se moru staviti u opoziciju segmentno identične izreke, npr. Zutra jutro kaniš dojti. prema Zutra jutro kaniš dojti? Obadvi rečenice razlikuje samo melodijsko kretanje poslidnje riči, u izjavnoj rečenici silazno, u upitnoj uzlazno. Uzlazno melodijsko kretanje na kraju rečenice je tipično za da-ne-pitanja, dokle imaju pitanja, izrečena s pomoću upitne riči, rečeničnu melodiju, spodobnu onoj u izjavni reče­nica, npr. Kàde ćemo počìnuti?

Treta uloga je progredijentna rečenična intonacija, ka ima funkciju poka­zati, da izreka još nij na kraju, da se nastavlja, npr. Vàko je bȋo jèdān člòvīk ; ta je kȃnio biti svȏm sìlom bògāt tr nij znȃo, kàko bi ȏn do pìnēz dóšao. U razvličeno tiskani dijeli izreke ostaje rečenična melodija na istoj visini, a poslidnji slog se eventualno more dodatno podužiti. Tim se pokaže, da govornik kani nastaviti izreku.

Pravopis ima prema tomu različne interpunkcijske znake, da bi se pokazalo na rečeničnu intonaciju: točku, zariz, uzvičnik, dvotočku, crticu itd.

Svaka poruka ima i odredjene komunikativne elemente, ki izriču nešto o emotivnom stanju govornika. Ovde su to u prvom redu usklične rečenice, ali i različni obliki zavlačenja, kimi se govornik more namjerno ili ne­namjerno služiti. U primjeru kot Bóže mȏj, čà òvde lèžī! ne kani govornik zaistinu doznati, ča ovde leži, nego on izražava svoje čudjenje nad tim, ča ovde vidi. Opseg mogućih melodijskih kretanj i isticanj je pri tom prilično velik, ali će se svenek razlikovati od intonacije izjave, pitanja i na­stavljanja.

Pod rečeničnim naglaskom razumimo on dio izreke, ki se ističe poseb­nim pojačanjem izgovora. Isticanjem odredjene riči se minja poruka, ka se kani dati do znanja v. § 1769. Isticanje implicira neku (neizrečenu) suprotivnost: Izjavna rečenica Mòja stàramājka je htila čùda povȋdati se more transformirati na različne načine.

Mòja stàramājka je htila čùda povȋdati (ne tvoja)

Mòja stàramājka je htila čùda povȋdati (ne majka ili stariotac)

Mòja stàramājka je htila čùda povȋdati (ne malo)

Mòja stàramājka je htila čùda povȋdati (ne pisati ili drugo)

Melodijska kretanja (kretanja tona), trajanja i različni stupnji govorne energije vršu mnogobrojne uloge na različni razina u jeziku. Ulogu rječ­ničkoga (leksičkoga) akcenta smo nazvali kulminativnom (raščlanjivanje govora). Gradišćanskohrvatski jezik je jezik s muzikalnim akcentom, ki razlikuje dva toneme na dugi samoglasniki. Na razini riči imaju tonemi pred svim morfološku ulogu. Na razini rečenice ima rečenična melodija sintaksnu funkciju, za razlikovanje odredjenih vrsti rečenice. Rečenični akcent ima ulogu, da odredi središće poruke. Izvan toga postoju različne mogućnosti za varijaciju emotivnoga oblikovanja rečenice, ke su po­ve­za­ne s dimenzijami svake glasovno-jezične izreke: trajanjem, osnovnim to­nom i intenzitetom.

Promjene unutar morfemov