Gh. fonetika nam pokazuje vrlo jednostavnu sliku. Samoglasniki kot i suglasniki imaju ne čisto ujednačenu ikavsko-čakavsku fonetsku osnovu.

Općenita slika nam veli, da ghkj. kot osnova fonetskoga sistema ne služi ki-ta dijalekt, nego da je gh. pismenost razvila nadregionalni sistem.

Fonetske razlike u govori se u pismenom ostvarenju ujednačuju. U pisani teksti se skoro nikada ne ostvaruju diftongi; zvana redukcije nenaglaše­noga o > u nij nikakovoga odstupanja od norme u vokalizmu, a u konso­nantizmu je jedina veća nesigurnost pisanje suglasnika /h/. On je u pismu zastupan jako različno. Dokle ga je Valentić upotribljavao dost konzekventno: hiža, hasan, hvala, duh, strah, sahnuti, posluhnuti, su Bogović i Kragel nesigurni: polepan LB-HZ 41, vala EK-ČP 47, srani EK-ČP 3, 8. Osebito neujednačeno je pisanje /h/ u padeži mn.: va teškoća i nevolja naši LB-HZ 350, po si strana i kraji LB-HZ 2a.

Ta nesigurnost se zrcali i u tom, da se /h/ piše i na krivom mjestu : hrane mj. rane EK-ČP 39, slapih mj. slapi LV-EV 28, zemljih mj. zemlji B/P-DV 63.

U neki gh. čakavski govori je /h/ kumaj zastupano: čiat (čihat), kru (kruh), su (suh), libac (hlibac), ranit (hranit), ruška (hruška), uo (uho) itd. Sredinom 19. st. je grafički sistem u velikom jur stabilan.

Promjene u morfološkom sistemu