Akut je zvećega označavao dužinu sloga.

Svi spisatelji ghkj. 18. i 19. st. upotribljavaju – izgleda pod uticajem ugarske ortografije – znake dužine, tj. akut na različni mjesti u riči i na različni samoglasniki. On se ali nij upotribljavao jednoznačno i konzekventno od istoga pisca, a niti unutar jednoga odredjenoga teksta ne. Bilježio se je znakom:/´/: dár B/P-DV 52, stvár EK-ČP 58, 277, múk B/P-DV 256, súz LB-HZ 391. Tako su ga upotribljavali svi pisci do Jožefa Ficka i spisatelji svitskih dokumentov.

Akut se je uz naznačivanje dužine med ostalim kade-tade upotribljavao i za razlikovanje riči s istim fonološkim sastavom, npr. ni oko ní vidilo/ni uho ní čulo EK-ČP 277 – da se nédan ne dá ovde prekaniti EK-ČP 342. Tako se razlikuju neodredjena zamjenica vas i lična zamjenica vás EK-ČP 42.

Akut se ali more najti i na mjesti, kade se ne bi očekivalo, ar su ti slogi kratki, npr. zató, pólosu, zló, Czészaru, zapúnilo i sp 65.

Uz akut se, čuda rjedje i samo kod nekih piscev, more najti i gravis /`/. On skoro isključivo stoji na zadnjem slogu prilogov, npr: poniznò, sztanovitò, marljivò, ƒzamò HK-predg., csudnovitò, haznovitò, isztinszkò, poniznò LB-HZ predg. ].

Kot treti akcenatski znak imamo, isto jako rijetko, još cirkumfleks /^/na interjekciji /ô/ i na vezniku /â/, npr : ô griƒƒnikov obramba! LB-HZ predg. – ô kako nezrecsena muka bi to bila? EK-ČP 244 – â òn od zgor – â on, k’ga ƒzu peljali HK 32, 34 – a jedino u NHK ima i primjere za /û/: mûs jedan … mûs pak …

O naglašavanju riči po prvi put piše Gašpar Glavanić 1860. ljeta u svojoj Pèrvoj Štanki u poglavlju Naglasak ričih (hangsulyozás). Zbog zvanaredne dokumentarne vridnosti donašamo to kratko izlaganje doslovno, ako­prem ne doprinaša čuda razumivanju akcenatskoga sistema.

„Kad štěmo, neizgovaramo vse slovke jednako. Jednu izgovaramo oštrie, drugu protegnemo, jednu niti oštro niti dužičko neizgovaramo, a drugu opet i otežemo i oštrimo zajedno.

[a)] U slědećih ričah izgovara se oštro povaljeni glasak: p a ra, pl a šiti, pr o kop, mokr i na, igra, strah o ta, st o lac.

[b)] U slědećih ričah se povaljeni glasak proteže, ali se ne izgovara oštro: m a li, kov a č, rog a č, kraj a č, odk u p.

[c)] U slědećih ričah izgovaraju se povaljeni glaški prije tanko, pak se malo protežu i hitro pretèrgnu: pl a tno, ogr a diti, r a zlog, ogr a dj i vati, prom i sljati, nap i jati, pr i sad, b o r, d u ša.

One druge slovke u ovih ričih nit se neizgovaraju oštro, nit se ne protežu. Je ričih, kadě se jedna slovka oštro izgovara, a druga se proteže. Opet je ričih gde se dvi slovke protežu.“

Glavanićevomu tekstu je Mihovil Naković u svojem udžbeniku Poduča­vanje u jezikoslovju (1877.) slijedio samo rudimentarno.

Ni Mate Meršić Miloradić, ki se naslanja na Maretićevu gramatiku za sridnje škole, se u svojoj Slovnici hervatskoga jezika (1919.) nij temeljitije pozabavio tematikom akcenta i poklonio samo kratko poglavlje naglas­kom: „ Naglasivanje. Va vsakoj riči se jedan samoglasnik osobitom silom izgovara. To se veli, da rič ima naglasak (akcent). Naglaski su četiri:

1. hitri: čut, dat, mast,

2. poskočni: voda, muka, staza,

3. spadajući: kralj, múka, rúka,

4. lizeći: koža, pétak, srna.“

I Glavanićevo i Miloradićevo tumačenje moremo gledati samo pokušajem, ki se nij ugodao, ar su već ke riči krivo zadiljene.